можда наjкраћа историjа Балкана
kад jе месец изронио тридесет и девети пут,
kад jе поноћна стража отворила очи,
на тргу већ никог ниj било, под аркама – никог
и никог – за иконама у цркви Аjа Стратис,
нико ниjе веровао, тек два дечака, скривена од осталих,
да je ове ноћи присутан био сам Пантократор,
Jeвреjи, Jeрмени, Aлбанци, Грци, Бугари,
Румуни, Македонци, Срби, Турци;
знали су да ће доћи,
ал’ веровали нису,
само jе jедна девоjчица – Мариjа, поверовала,
обећала, заклела се да буде с њима,
вероватно, jер ниjе знала, ниjе имала живих рођака,
знала jе jедино понешто о своjоj баки Jeлефтериjи, о
баки Дафини, о баки Констанци, али ниjе знала
да ли jе Гркиња, Бугарка, Румунка или Циганка,
посвеђена прослави дана
рођена у Гиридави, али jе хтела да се роди
у Марониу – та девоjчица, коjу jе крстила њена бака,
али коjа од свих?
Translate to Serbian Velimir Kostov