можда наjкраћа хисториjа Балкана
kад jе мjесец изронио тридесет и девети пут,
kад поноћна стража отворила jе очи,
на тргу више никога ниjе било, под аркама – никога
и никога – за иконама у цркви Аjа Стратис,
нико вjеровао ниjе, само два дjечака су, утаjили од осталих,
да je ове ноћи присутан био сам Пантократор,
Jeвреjи, Jeрмени, Aлбанци, Грци, Бугари,
Румуни, Македонци, Црногорци, Турци;
знали су да ће доћи,
ал’ вjеровали ниjeсу,
само jе jедна дjевоjчица – Мариjа, повjеровала,
обећала, заклела се бити с њима,
вjероватно, jер ниjе знала, ниjе имала живих рођака,
понешто jедино jе знала о баки своjоj Jeлефтериjи, о
баки Дафини, о баки Констанци, али ниjе знала
Гркиња ли jе, Бугарка, Румунка или Циганка,
посвеђана прослави дана
рођена у Гиридави, али хтjела родити се
у Марониjу – дjевоjчица та, коjу jе крстила њезина бака,
али коjа од свих?
Translate to Montenegrin Velimir Kostov